Moj prvi profesionalni mentor, Dragan Sakan, uz koga sam pravila prve profesionalne korake i otkrivala “tajne, cake i prskalice uma” posla kojim se bavim, voleo je da kaže: “Ko radi, taj greši. Ko mnogo radi, taj mnogo greši.”
Ponavljanje te očigledne mudrosti je služilo da nas ohrabri da probamo nešto novo, da verujemo u riskantne ideje, da preuzimamo odgovornost i ne čekamo tuđu dozvolu.
Vremenom sam naučila da se sa zahvalnošću osvrnem na svoje greške.
Da ih posmatram bez ikakvog kajanja, kao dragocene učiteljice.
Istina je, u trenucima kada sam ih pravila, kao i periodima neposredno nakon toga, bilo je bolno, frustrirajuće, ponekad i nepodnošljivo, ali čim vreme uradi svoju magiju i razveje emocije, ispod se ukaže čisto zlato iskustva i pouka.
Evo samo nekih lekcija koje su mi donele moje greške:
- Ako ne uživam u procesu, rezultat neće biti dobar.
Čudna je stvar sa idejama. Nekada se pred njima sva vrata otvaraju, pravi ljudi pojavljuju u pravom trenutku, stvari čudesno sklapaju, kao u nekakvoj uroti podrške. Uz sve prepreke koje prate realizaciju svake nove ideje, ove prati i čudesna lakoća, sjajna poznantsva i obogaćujuća iskustva.
Nekada, međutim, deluje da sve radim na mišiće, boreći se sa potpuno neobjašnjivim preprekama koja se nižu jedna za drugom. Kreiranje postaje mučno i u tim okolnostima sav fokus bude na cilju, kao sićušnoj svetloj tački na traju dugog, mučnog tunela.
Po pravilu, ideje koje prati lakoća imaju moć da privuku i dotaktnu ljude, da okupe zajednicu, pokrenu i promene stvari.
Ove koje izguram kao Sizif, ma koliko na papiru delovale pametno, zanimljivo, inovativno završe, po pravilu, kao papirni aviončići Čarli Brauna. Jednostavno, budu prazna forma koja se ne povezuje sa ljudima.
Ovo se dovoljno puta ponovilo da nisam mogla da ne izvučem jednu od najvrednijih lekcija u svom životu: umesto cilja, sada više od svega vrednujem proces.
Ma koliko neka ideja ili projekat bili zavodljivi, ako u stomaku ne osećam da jedva čekam da se njome bavim i radost zbog predstojećeg procesa, odlažem je sa strane. Možda, jednostavno, sada nije njeno vreme. Možda ja nisam prava osoba da je realizujem.
Uporavo zbog vrednovanja procesa, juče sam ponovo snimila snimila jedno gostujuće predavanje. Sadržaj predavanja je ostao isti, ali je energija iz koje sam govorila sasvim drugačija. Prvi put sam snimala pritisnuta rokom. Drugi put – sa radošću zbog ukazane prilike da podelim nešto sa polaznicima njene radionice. Iako naizgled ista, za mene su ta dva predavanja neuporediva.
- Ponudi manje stvari, da bi svi dobili više
Ovu lekciju sam jako teško naučila. Kada se celog života baviš novim idejama i one su svakodnevni gosti već pri buđenju, izuzetno je teško postaviti fokus i izabrati samo par onih kojima ćeš se baviti.
Na primer, kada smo moja prijateljica Maja i ja pokretale prvu biljnu mlekaru Komleko, bukvalno sam na nedeljnom nivou dolazila sa idejama za nove ukuse i proizvode. Tek kada smo se toliko preopteretile da smo se dovele do pucanja, shvatile smo da treba da se zaustavimo i fokusiramo na proizvode koje već imamo i koji su najpopularniji. (Ovde možeš da vidiš ceo video u kome govorim o najvećim lekcijama iz pokretanja sopstvenog malog biznisa.)
U ovom trenutku imam desetine ideja šta bih sve još mogla da radim u okviru moćnog malog brenda. Ali, moj fokus je na programu koji sam kreirala kako bih malim biznisima pomogla da kreiraju fenomenalne male brendove i na tome da ga stalno unapređujem.
Isto tako, ljude koji mi pišu u vezi savetovanja za društvene mreže ljubazno uputim kod ljudi koji se baš time bave. Pokušam da objasnim da to kako profili Komleka i moćnog malog brenda izgledaju proističe iz jasno definisanog unutrašnjih identiteta ta dva mala brenda, odnosno baš onoga čime se i bavim u okviru moćnog malog brenda. Takođe, verovatno sam usput stekla i neko biznis znanje, ali postoje ljudi koji su eksperti u tom polju i njima upućujem one koji mi se obraćaju za biznis pitanja.
Moja ekspertiza je kreiranje inovativnih i jedinstvenih brendova. Za biznis savete i za društvene mreže, postoje ljudi koji su specijalizovani baš za to.
- Ne možeš da nekoga pomeriš tamo gde nije spreman da ode
Moja profesionalna deformacije je da odmah vidim baš ono što bi moglo da se unapredi, što bi moglo da bude bolje, da primetim skrivene, inovativne ideje u nekom proizvodu ili usluzi… i kroz višegodišnji rad sa klijentima sam iznova i iznova morala da učim da niko ne može da se kreće brže od svog tempa.
To me je, naravno, jako frustriralo. Priznajem, ponekad je to slučaj i sada. Ali, trudim se da, kao što poštujem i svoj, poštujem tuđi proces. Možda ja vidim da neko lako može da skoči pravo do Meseca, ali za njega je u ovom trenutku uspeh da uopšte napravi prvi, mali korak.
Kod svake polaznice programa Tvoj moćni mali brend vidim ogroman potencijal i moram da obuzdavam želju da je zgrabim za ruku i odmah odvučem baš tamo gde vidim da njen brend može da bude. Umesto toga, moj cilj je da im pomognem da same otkriju šta je sve za njihov brend moguće. Moje je da dam know – how i pružim podršku. Njihovo je da primenjuju. I možda neće usvojiti i primeniti svi sve, ali će sigurno izaći drugačije, sa novim pogledom na svoj brend i ono šta je za njega moguće. I ta jasnoća će ih voditi dalje na putu koji se pred njima otvorio, u njihovom tempu.
Sve ove lekcije sam naučila sama, na teži način. Danas znam da taj način nije jedini.
Vrlo nedavno, počela sam da shvatam da mentori nisu luksuz, već potreba.
Jer, saradnja sa nekoliko njih pružila mi je neprocenjivu priliku da učim i iz njihovih grešaka.
Kada biram mentore za sebe, držim se ovih kriterijuma:
1. Žive to što govore (uprkos poslovici, moj stav je da ne verujem obućaru u lošim cipelama)
2. Imaju konkretno, višegodišnje profesionalno iskustvo i ozbiljne kompetencije za oblast kojom se bave
3. Specijalizovani su za specifičnu oblast, ne svaštare
Ovi kriterijumi me do sada nisu prevarili.
A ukoliko želite da ja budem vaš mentor u razvoju vašeg malog brenda, rezervišite svoje mesto u sledećoj rundi programa Tvoj moćni mali brend.
Leave a Reply