„Film nastaje kada izbaciš omiljenu scenu“ i druge mudrosti

(Priča o mom filmu i njegovom nastanku je čudna: on definitivno spada u one ideje o kojima sam pisala prošle nedelje, koje su počnu kao pahulja, a onda preuzmu neki svoj život i odmah počnu da se kotrljaju, rastu kao grudva, privlače prave ljude i otvaraju sva vrata pred sobom. I mada sam u nekom starom CV-u pronašla da sam napisala o sebi rečenicu „Dreams of making a documentary“ na koju sam sasvim zaboravila, snimanje filma nije bilo plan. Imam osećaj da sam se jednog jutra probudila s idejom da pišem nepoznatim starim ženama pismo sa pitanjem „Da sam ja vaša unuka, šta biste mi savetovali?“, a da sam se već sledećeg trenutka našla sa kamerom u rukama, budžetom za film u džepu i celom ekipom filma na okupu.)

 

Zašto sam rešila da današnji newsletter počnem baš ovom pričom?

 

Zato što ovog jutra razmišljam koliko ljudi mi je sinoć posle premijere prišlo i reklo „Šteta što film nije duži“ i „Šteta što nisi prikazala još baka“.

 

Znala sam da to nimalo nije šteta.

 

Radovala sam se što im je film proleteo i što bi voleli da je još potrajao, jer znam koliko lako je moglo da bude sasvim suprotno – da se vrpolje na sedištu bioskopa i žele samo jedno: da se film konačno završi.

 

Film je spasila spremnost da napravim velike rezove u montaži.

 

Konačna verzija filma, koju je sinoć publika videla, traje 23 minuta.

 

Prva ruka montaže trajala je 60.

 

Ta, prva verzija me je ispunjavala očajanjem. Film je imao je sve elemente koje treba da ima, ali nije „disao“. U njemu je bilo svega ali, jednostavno, nije bilo života.

 

Oživeo je tek kada sam se vratila u montažu i kada smo montažerka i ja počele da pravimo bolne rezove. Dve bake su potpuno isečene iz filma. Tek kada sam izbacila i svoju omiljenu scenu, film je profunkcionisao.

 

I shvatila sam – evo je ponovo: lekcija o tome da je manje uvek više, kako u filmu, tako i u brendingu i komunikaciji.

 

To me je podstaklo da se jutros, dok sam pila kafu, setim jednog od 20 najpoznatijih logotipa svih vremena po izboru magazina Creative Review, onog za Deutche Bank.

 

Verujem da ste ga nekada, negde videli. Izgleda ovako:

 

Priča o ovom logotipu je zanimljiva od samog početka. Naime, banka je napravila konkurs i okupila nezavisni žiri u kome nije bilo nijednog predstavnika banke, obavezujući se da će izabrano rešenje prihvatiti bez pogovora.

 

Pobedilo je najjednostavnije rešenje, najradikalnije u toj jednostavnosti.

 

I baš zato, pokazalo se kao bezvremensko. Naime, ovo je jedan od retkih, ako ne i jedini logotip sa liste Creative Review-a koji se nije menjao od svog nastanka početkom 70-ih.

 

Kada je logotip pobedio, odmah je privukao ogromnu pažnju i munjevito preokrenuo percepciju tradicionalne banke u modernu, efikasnu kompaniju.

Neki mediji su ga, očekivano, dočekali na nož (jedan od naslova je glasio „Umetniku 100.000 maraka za 5 linija“). Zaposlenima banke je trebalo 2 godine da ga prihvate.

 

Ipak, pobedilo je zbog svojih očiglednih kvaliteta: odmah privlači oko, lako se pamti, ostavlja utisak sigurnosti i dinamike.

 

Zanimljiv film, snažan logo i snažan brend uvek nastaju iz naše spremnosti da nekada napravimo bolne rezove.

 

Ukoliko brend pokušava da radi 3 stvari, ma koliko ih voleli i smatrali podjednako važnim, znajte da to vaš brend čini nefokusiranim i umesto toga opredelite se za jednu, ali vrednu. Onu u kojoj ste najbolji, najuspešniji ili prvi.

 

Ako je logotip našeg brenda bukvalan (ilustruje ono što radimo), komplikovan i pokušava da objašnjava, nema sumnje: vreme je da ga odbacite i zamenite jednostavnim grafičkim simbolom. Simbol ne objašnjava, već predstavlja, identifikuje u deliću sekunde.

 

Ako, kada nekome treba da odgovorimo šta je naš brend, imamo potrebu da pričamo u nedogled ne bismo li objasnili, shvatite to kao pouzdan znak da je vaš brend još uvek nejasan i vama samima. Uložite trud i vreme da tu dugu priču skraćujete sve dok ne dođete do jedne jasne, vrlo kratke rečenice.

 

Naravno, normalno je da na početku nabacujemo ideje, baš kao što sam ja nabacivala kadrove svog filma.

 

Ali onda – dolazi na red faza redukcije, u kojoj sklanjamo, skraćujemo, skidamo slojeve, dok ne dođemo do same suštine.

 

I tek onda, ideja može da zasija.

 

Zato, kada ljudi govore kako im je teško da kreitivno misle, često pomislim: kreativnost je u našoj prirodi.

 

Mnogo teže je montrirati, skraćivati i praviti rezove.

 

I baš zato – neobično važno.